Akademik Julijan Tamaš

Vojvodjanska akademija nauka i umetnosti

Biografija

.

Novi Sad, 23.jun 2009. Ideja Pokreta bezbedne zajednice zaslužuje da se raširi svetom jer traži prostor sreće za pojedince i zajednice, želi da se čovek oseća dobro u sopstvenoj koži, u porodici, u sopstvenoj ulici, u sopstvenoj nacionalnoj i crkvenoj zajednici, u državi u kojoj nam je zadat život, na planeti kojom smo zadati, o čijoj sudbini i sami odlučujemo.

Što se sedište Bezbedne zajednice pojavilo, isklijalo, u Novom Sadu i Vojvodini, nimalo nije slučajno. Zasluga je to njenog lidera, ali: kao heterogena regija, Vojvodina je odavno današnja svesna Evropa u malom. Bezbedna zajednica treba da stavi branu balkanizaciji Vojvodine, to znači da evropeizuje Balkan, sklon jakim strastima na štetu građana.

Dostojevski je rekao da svet nije dostojan jedne nezaslužene dečje suze. Zato mi u Bezbednoj zajednici krećemo od primarne ljudske potrebe da pod kontrolom društva i države, od osećanja bezbednosti u školi, stignemo do mogućnosti da privodimo, i psihičkom i telesnom, zdravlju porodicu i državne institucije. Škola je često nezasluženo na udaru kritike, s pravom nezadovoljnih ljudi zbog propusta države, ali i same nezadovoljne porodice.

Ovaj skromni skup je zrno iz Jevanđelja po Matiji koje se položi u zemlje jugoistočne Evrope da bi se zazelenilo već sutra polje pod pšenicom na sreću, pre svega, dece, a valjda, potom, i odgovornih roditelja. Julijan Tamaš

Novi Sad, 22. jun 2009. Mudri Ivo Andrić reče da su nacije i države promenljivi, a samo su zavičaji večni. Pod zavičajem podrazumevao je prostor u kome se ljudi i živa bića ne samo rađaju, nego se i osećaju dobro, ako ne sasvim sigurno a ono manje nesigurno. Iz zavičaja se odlazi u svet ali se uvek nosi sa sobom kao što se nosi sopstvena duša ili kao što senka prati telo. Naravno taj prostor u kome se čovek oseća ako ne sigurno, a ono manje nesigurno može biti on sam, porodica, prijatelji, selo, ulica, u gradu ili sam grad, država, region, pa konačno i sam svet iako nam najčešće po mudrim ljudima svet nije dom. Ali mi ka tom domu težimo i za njim čeznemo iako ga retko spoznajemo, a ako ga i spoznamo to traje kratko, kao varka koju smo ugledali načas pa se njena slika ubrzo pred nama gubi, kao što hvatamo svetlost po talasima vode, iako su nam dlanovi kojima smo je zahvatali najčešće prazni.

Od Biblije do danas neprekidno se uveravamo da je osećaj sreće, a o sreći je reč tamo gde se osećamo dobro, uglavnom vrednost koju skupo plaćamo, jer biblista reče «blaženi jest njišćij duhom», što kod istog mudrog Andrića na drugom mestu se tumači da je sretan samo onaj čovek koji živi u miru sa samim sobom i sa svetom. U istoriji ljudske misli kategorije koje izražavaju presudni metafizički kvalitet ili osećanje egzistencije najčešće su tzv. negativne kategorije: kod Kamija to je apsurd, kod Sartra mučnina, kod Kjerkegora strepnja, a na pola puta ostao je Hajdeger, koji je domislio prostor sreće, kako tu kategoriju imenuje Serž Dubrovski, u jeziku, kao kući bitka, a znamo da je jezik samo izraz kojim se služe pesnici i filozofi da bi izrekli svoje osećanje egzistencije, a nije sam svet u svojoj punoći u kome se osećamo bezbedno kao u sopstvenom domu. Na pola puta ostao je i Ernst Bloh, sa svojom filozofijom nade, sa težnjom i ljudi i filozofa da dosegnu Sve, ali oni nikada zaista ne dosežu Sve, u smislu punoće egzistencije što znači kao osećanje sveta kao sopstvenog  doma. Možda je zapadnoevropska misao ostala u ravni promišljanja i spoznaje jer je samoizražavala egzistenciju a retko je pokušavala da menja stvarnost koja se podrazumeva.

Istočni filozofi kao što su Gandi, Tagore i Fung Ju Lan znali su da dosezanje sreće podrazumeva ne samo spoznaju, nego presudno usmeravanje spoznaje praksisom  ka promeni sveta i ljudskih zadatosti u njemu. Gandijeva svest o nenasilju bez praksisa, odnosno življenja sopstvene filozofije u svakodnevici, ne bi imala svoj puni efekat. Otud filozofija nije samo misao koja se oblikuje iz egzistencije kao što svilena buba pretače nit u čauru, nego je i svakodnevni angažman na promeni ljudskih zadatosti. Delimično će to shvatiti pisci pre nego filozofi, Kami i Sartr na primer, čija filozofija apsurda i mučnine ne bi bila ubedljiva ukoliko bi ostala bez pobune, pa makar ta pobuna bila i uzaludna. Tagore će shvatiti da je pesma koju on saopštava osećajući se dobro u zadatomu svetu upravo sišla sa usana Gospoda, a Fung Ju Lan će shvatiti da filozof pre nego što zaćuti mora puno toga da kaže, odnosno da propusti svet kroz sebe.

Oni koji su sreću shvatali kao zaboravljanje tegoba egzistencije, a ljubav je recimo bez problematizacije budne svesti ne samo ponovno stvaranje sveta između dva bića, nego je i pad u zaborav odnosno u smrt, iz koje se najčešće posle ljubavnog buđenja vraćamo da bismo se ponovo suočili sa teskobama egzistencije odnosno shvatili da ljubavlju kao trenutnim zaboravom sveta ništa nismo promenili u sopstvenim zadatostima i nismo se spasili od namenjene nam sudbine. Svi oni koji misle da se ljubavlju kao zaboravljanju sveta spašavaju,  završavaju u kiču kao filozofiji lažne sreće jer se predstava o svetu i složenosti ljudske zadatosti u njemu vrši stabilizacijom u laži. Tako je to ne samo u trivijalnoj književnosti , nego i u trivijalnim životima koji se bez obzira na bogatstvo i obilje makar pred smrt susreću sa prazninom sopstvene egzistencije. Otud uverenje da su umni ljudi uglavnom nesretni i otud najčešće se pojavljuje izbegavanje da se govori u ozbiljnoj filozofiji i  književnosti, o sreći, jer sreća pomalo liči na odustajanje od problematizacija čoveka i njegove sudbine. Zato je Tolstoj mogao da kaže da srećni ljudi odnosno srećne porodice uglavnom liče jedni na druge, a da se samo nesreća razuđuje i umnožava onako kao što je i Gospod stvarajući svet i ljude uglavnom uspeo da ne ponovi ni jedan lik. Kratko, nesreće su razuđene i noponovljive pa otud apsurd, mučnina i strepnja bivaju ubedljiviji u naporu ljudske misli da iskaže prirodu egzistencije.

Ako išta kod zapadnih i istočnih filozofa zaslužuje da se preuzme i prenese u svakodnevni život običnih ljudi, a danas govorimo o običnim ljudima bez obzira na stepen njihovog obrazovanja i stepen  njihove svesti o zadatostima sopstvenog bića i vremena u kome živimo. Bilo je doduše nastojanja da ljudi sada i ovde sebi urede život tako da se osećaju ako ne bezbedno a ono manje nebezbedno. Tome su težili, recimo Džon Djui i Agneš Heler. Djui je svojim instrumentalizmom spoznaju materijalnog iskustva koristio kao instrument za praktična životna rešenja. Danas, smo sve više uvereni da je spoznaja prirodnih zakonitosti uglavnom iscrpljena i da se nauka na korist čoveka može baviti uglavnom tzv. juzerima, ili produžecima ljudskoga uma koji čoveku olakšavaju svakodnevni život. To je jedan od temelja koji pojmu bezbednosti daje ne samo značaj mogućeg filozofskog pokreta, nego je i mogućnost da se poveže saznanje sa praksisom i da ljudi sami sebi proširuju prostor u kome se osećaju ako ne sasvim srećni, a ono manje nesrećni. Otud ideja i praksa bezbedne zajednice mogu da prerastu u pokret, sa misaonim dignitetom i praktičnom koristi, što je oduvek bio veliki ideal svih ljudskih napora, a koji nije ograničen samo pojedinim segmentima egzistencije nego daje punoću ljudskim naporima da se čovek realizuje u istoriji kao konkretnoj stvarnosti koje se živi sada i ovde.

Agneš Heler za našu temu veoma bitno smatra da ova istorija koju živimo istinski pruža mogućnost « da svakodnevni život svakog čoveka postane za nas bivstvujući i da time Zemlja stvarno postane dom čovečanstva».

U zapadnoevropskom svetu mogućnost povezivanja ljudskog napora da se samorealizacijom povežu saznanje i praksis, i time prošire prostori ljudske slobode, razvijaju filozofi ruske religiozne orijentacije koji uvek vide spas individualne ljudske slobode u sprezi sa mogućnošću društvenog spasa. Od posebnog značaja mogla bi da bude misao Nikolaja Fedorova i njegov supramoralizam. Njime se težnja dokonog staleža iz antičke tradicije locus amoenosa (mesta za uživanje) prevazilazi; ono što se čini prevaziđenim za merila moderne svesti postaje istorijski moguće, pa sukob idile, kao moguće istorijske stvarnosti, i tragičnog ili apsurdnog čovekovog položaja u svetu u novije doba, ne ostaje samo san o srećnom dobu kome se teži  nego bi mogao da postane stvarnost koja će prevazići osećanje čovekove osujećenosti odnosno uskraćenosti od punoće egzistencije. U tom kontekstu važna je misao Dostojevskog da svet nije dostojan jedne nezaslužene dečije suze.

Misao Dostojevskog samo sažima pitanje odgovornosti Apsoluta ili Boga, bez obzira kako se on zvao u kojoj civilizaciji, jer nesavršenosti koje primećujemo u ovome svetu i osuđenost čoveka da u hrišćanstvu izgnan iz raja iskupljuje svoj prvorodni greh zato što je okusio zabranjeno voće sa drveta saznanja i time doveo sebe da bude kažnjen od strane Gospoda, što je pokušao da sudbinu preuzme u sopstvene ruke osnažuje pitanje jeretika da li je Gospod bio relativno slab pa svet nije uobličio boljim, ili je bio zao pa je želeo da čoveka osudi na patnju. Teško je poverovati da je smisao božanske ljubavi uživanje u tuđoj patnji. Zbog toga je Ernst Bloh imao pravo kada je ustvrdio da «ono najbolje u religijama sastoji se u tome što stvaraju jeretike».

Za filozofiju bezbednosti od izuzetne je važnosti ravnoteža globalnih i izvornih vrednosti, pa ta filozofska orijentacija ne može zaobići niti značaj graničnih situacija, kao što su rođenje, smrt, ljubav, prijateljstvo, niti značaj prostora. Harmonizovanje granične situacije sa prostorom svakodnevnog života u osnovi je mogućnosti da se čovek samorealizuje u istoriji. Na primer, lužičkosrpski pesnik Jurij Košik u pesmi «Jedno veče» nedvosmisleno kaže da večernji mir na pragu sopstvenog doma ne bi zamenio ni sa poželjnim boravkom uveče na obali mora, niti na planinskom visu. U simboličkom smislu taj Košikov konkretni dom podrazumeva njegovu rodnu Lužicu. Američki crnački pesnik Klod Mek Kej u pesmi «Izgnanik» kaže da nikada neće biti srećan jer je rođen daleko od svoje rodne grude, od Afrike. Postoji čitav pokret među američkim Crncima pokret ukorenjivanja (roots). Iako amerikanizovani, svi Amerikanci tragaju za svojim korenima. Reč je ketmanu , psihološki podeljenoj ličnosti i zajednicama na čiji značaj je upozorio Česlav Miloš, Amerikanac poljskog porekla. Američki melting pot ciničan je proces: prvo sve građane asimiluje a potom ih pušta da traže svoje korene. Život u međuvremenu je učinio svoje, povratak je nemoguć kao što ni reka nikada ne teče prema izvoru. Poezija u filozofiji bezbednosti i traženja prostora sreće ima značaj svitanja. Zato pojedinac insistira na maternjem jeziku. Pesma šumove pretvara u carstvo metafizičkih kvaliteta, a brisanje šumova podrazumeva raspad književnosti, protiv je njene prirode i funkcionisanja, što je takođe od bitnog značaja i za filozofiju bezbednosti. Od poetike prostora stižemo do politike prostora, važne za pojedinca koliko i za zajednicu. Vraćanje izvorima nije novi primitivizam, nego svevremena samorealizacija. Književnost je tu poslednja kreativna odbrana identiteta jezikom: maternji jezik je neponovljiv kao što ni Bog nikada nije ponovio pri stvaranju isti lik.

Upućenima je poznato da Sartr naglašava kako čovekova egzistencija prethodi njegovoj esenciji. Čovek postoji, nađe se bačen u svet, a zatim se određuje. Tu doktrinu osmišljava u romanu i drami koji su najbliži konkretnoj neponovljivosti egzistencije. Poznato je da glavni junak u njegovom romanu «Mučnina» spoznaje egzistenciju u trenutku nadahnuća, čiste vizije, razmišljajući o korenu drveta koje posmatra, o Jevrejinu i Crnkinji koji su mu pred očima u ambijentu svakodnevnih banalnosti ali te banalnosti iskupljuje i prevazilazi melodija omiljene mu pesme, kao što se i smisao ljudskoga života pojavljuje iz banalnosti postojanja.

U drami «Iza zatvorenih vrata» najtransparentnije je izraženo Sartrovo gledanje na ljudsku sudbinu. U paklu, bez đavola i vatre, u običnoj sobi bez prozora u koju su upućena tri bića osuđena da žive svoju večnost, jasnim postaje šta je u stvari ljudski pakao: «pakao, to su drugi». Pokazuje se da je sloboda drugog u biti negacija moje slobode i obrnuto: već i gledati drugog znači napraviti od njega objekat. Sartrov junak iz romana «Mučnina» Antoan Rokanten , kao i likovi iz drame «Iza zatvorenih vrata» ne prihvataju drugu mogućnost koju nudi punoća ljudske stvarnosti, a to je da drugi ne moraju biti pakao, mogu da budu i sopstveno bogatstvo ukoliko se identiteti slažu a ne bore između sebe kao monstrumi. Ta izvrnuta rukavica Sartrove filozofije mučnine može postati reper za filozofiju bezbednosti u kojoj se identiteti sopstveni i tuđi slažu, a ne konfrontiraju kao što se u ljudskom iskustvu slaže vreme ili kao što čovek može da doživi katarzu posmatrajući iskustvo predstave koja kada je propusti kroz sebe, proizvodi  isto dejstvo kao da se proživelo neposredno sopstveno iskustvo. Ta mogućnost da slaganjem identiteta svet postane hor anđela koji različitim jezicima i različitim glasovima pevaju istu pesmu – pesmu o zadatostima ljudske egzistencije može biti valjana polazna osnova da ljudi sami sebi pripremaju uslove u kojima šire prostore slobode a to u filozofiji bezbednosti znači prostore u kojima se osećaju ako ne sasvim sigurno, a ono manje nesigurno. Time se prepoznaje zavičaj, a Kamijev apsurd otupljuje, Sartrova mučnina i Kjerkegorova strepnja ublažavaju do podnošljivosti i osnažuju ideje Gandija i Tagore, Djuija i Helerove .

Ovaj uvodničar ne prihvata prazninu kao osnov ljudske egzistencije pa sebi dozvoljava sledeće zaključke: Isprazna je svaka definicija koja više izostavlja nego što kazuje a to se odnosi i na one filozofije koje se naslanjaju ne na ono što svet jeste nego na ono što svet nije, čime se bića i pojmovi čine krhkim i rasipaju se. Praznina se uvek definiše kao negativna definicija što znači da se ne može ustanoviti pojam praznine odsustva bez svesti o ispunjenosti jednog prostora, odnosno o prisustvu. A to da se odsustvo definiše kao prisustvo, uvek je konkretni realitet samo u ravni zakona formalne logike a ne i izvan jezičke stvarnosti. Praznina može biti i sreća, bez obzira na paradoksalnost situacije da je reč o odsustvu opterećenja, na primer, to uvek doživljavamo kao aksiološku nadređenost . Isprazniti prepunjeni želudac Frojd je opisao kao sreću. Imati dugove pa ih se osloboditi takođe je praznina doživljena kao prostor sreće.

Modernisti su dugo slavili onu sveću koja se nikada ne gasi. A to je samo ona koja je već dogorela, ne u realnosti, nego u našem pamćenju.

Svest u jeziku jedina je praznina koja peva, mislio je Malarme. Ja, međutim, znam: isprazniti svest od realiteta, jezik od značenja, svet od smisla, nemoguće je i to je privid kao što je privid da uhvatite senku kada uklonite telo.

Takve privide mi živimo na početku XXI veka, kao prazninu u prostorima duše, društva i istorije.

Privid je to zbog toga jer živimo zimu u kojoj čovek i narodi nemaju čime da ogreju sopstveni dom, jedini dati nam svet, pa iako cvokoćemo zubima u našim ispražnjenim egzistencijama mi još uvek pamtimo kako se neki drugi sada, a možda smo nekada i mi, grejali se na plamenu čija svetlost zaista greje i nije praznina koja peva bez obzira na zavodljivosti Sirena. Prazni su samo ljudi koji su zaboravili na Boga. Zbog toga zagovornik filozofije bezbednosti upućuje na traganje za zavičajem i vidi smisao svoga i tuđih napora. Julijan Tamaš